Bok svima! 

Navršila sam dvadeset i tri tjedna, a kako bih vam što bolje predstavila sebe i ljude koji me okružuju, vratit ću se malo unatrag i marljivo pisati o prošlim događajima sve dok ne uhvatim ritam i u kolumnama ne dođem do svoje stvarne dobi. Tako ćete upoznati moje roditelje, njihove roditelje, prijatelje i poznanike, i saznati što nas sve skupa veseli, a što muči...

Ako želite nastaviti čitati moj dnevnik, najprije moramo raščistiti neke stvari. Prvo i najvažnije je: odrasli samo žive u iluziji da im bebe dođu kad se oni bace u akciju. Bebe dođu kad one žele. Evo, ja sam svoje starce šacala već prilično dugo prije nego što sam im se odlučila pridružiti. Naime, ja sam ih IZABRALA. Bili su mi ful simpa, onako zaljubljeni i ludi, i baš sam se mogla zamislit kao njihova beba. Jedino su mi išli na živce svojom neodlučnošću. Te bi bebu, te ju ne bi baš sad, te idemo malo pričekat... Onda su mi jednog dana zazvučali ozbiljno, pa sam se i ja ozbiljno pripremila na to da im se pridružim. Moja mama je najprije počela piti folnu kiselinu – rekla je da je to zato da ima zdravu bebu (odmah mi je postala još više simpa). Onda je zbog posla otišla u Englesku i tamo kupila neke tablete s puno vitamina, minerala i svakakvih drugih stvari za žene koje namjeravaju zatrudniti. E, onda sam već znala da ovaj put misli ozbiljno. I tata ju je stalno pitao je l' pije folnu i druge tablete, pa sam znala da i on misli ozbiljno. Onda je mama, koja je rođeni antitalent za matematiku i računanje, na plivazdravlje.hr ukucala neke čudne datume i brojčice i saznala kad je najbolji datum za susret sa mnom! (Naivka, stvarno je mislila da to ima veze s njom i datumima, a ne s mojom odlukom.) I tako je njih dvoje zaključilo da je vikend nakon njezinog povratka iz Engleske pravi trenutak. Bio je to posljednji vikend u srpnju.

I stvarno. Moji ludi roditelji otišli su na produženi vikend na more, puno su se kupali, sunčali, jako fino papali i jednom riječju – uživali. A kad je došao Dan D – ili, bolje rečeno, Noć D – sve se poklopilo. Nebo nad Kvarnerom bilo je bistro i ukrašeno tisućama velikih i malih zvijezda, zrak je mirisao na mediteransko raslinje, izdaleka je dopirao miris mora i šum valova, pred nama su se prostirali veliki bijeli most i otok Krk, a u daljini su žmirkala svjetla Rijeke. I upravo tamo, u mješavini tih divnih mirisa i nebeskih i zemaljskih svjetlašaca, ja sam shvatila da je to-to i u tom smo čarobnom trenutku nas troje postali JEDNO. Moja mama se nasmiješila, pogladila trbuh i rekla tati «Znaš kaj? Upravo smo napravili bebu», a kroz mene je prošao val ljubavi i postala sam još sigurnija da sam dobro odabrala. Tata se nasmiješio i obje nas dugo grlio. A ja sam uživala k'o malo prase. Naravno da su se oni i prije i poslije te prekrasne noći bacili u akciju, iako smo svo troje dobro znali kada sam točno ušla u njihov život.

I tako... Idući dan bila je nedjelja i morali smo se vratiti u Zagreb. Mama i tata su se dogovorili da se do testa ponašaju kao da mama nije trudna, jer se ne žele ponovno razočarati. Naime, kaj? Već sam vam rekla da su bili neodlučni. Pa, kad su dva puta ranije konačno odlučili pozvati me, ja sam se malo zainatila i rekla «E, sad ne može, ne možete baš sve u životu planirati». I mama i tata su oba puta bili jako tužni, a ja sam tada odlučila da ih više neću vući za nos. Uglavnom, oni su se nastavili ponašati kao da se ništa nije dogodilo, išli su na posao i planirali godišnji, ali mama je ipak svako malo pomazila trbuh i tajanstveno se nasmiješila. A ja? Mislite da je meni bilo lako? Preda mnom je bio jedan od najužurbanijih perioda. Te sam se trebala udobno smjestiti kod mame, te me čekalo dugo putovanje iz Fallopijeve tube (to vam je ulica u kojoj sam se srela s tatinim dečkima) u maternicu, te sam morala narasti do čak 0,2 milimetra (vidim da se cerekate – lako vama, vi svi imate preko jednog metra, a ja sam do prije par dana bila vidljiva samo mikroskopom), a na kraju cijelog truda još nisam ni prava beba, nego obična blastocista! Jedino kaj me tješi je činjenica da ću vremenom rasti i da ću valjda dobiti odgovore na neka svoja pitanja. Trenutno me muči kriza identiteta. Kao, već se zna jesam li curica ili dečko, ali ja to niš ne znam razlikovati. Izgledam kao jedna obična lopta. Hm.

O autoru:
Sanja je kolumnu pisala na forumu, pa ponešto o njoj možete pronaći tamo, ili na njenom blogu:
 http://fiona.blog.hr