Ne znam je l' ja imam pravo žalbe ili ne (znam da pravo glasa nemam, niti ću ga imati još kojih osamnaest godina, ako se neki zakon slučajno ne promijeni), ali fakat nije fora to kaj vi odrasli, konkretno, mame, radite nama bebama. Kao fol, jako nas želite i sve te cici-mici spike, a onda kad vam konačno dođemo strpate nas u neki mračni skučeni prostor koji više sliči srednjovjekovnoj tamnici nego sobi u koju bi poštena mama smjestila svoju bebu, a ima i vlage tol'ko da si sve mislim da je samo pitanje vremena kad bum naišla na plijesan. Sve me podsjeća na one filmove, najčešće s Clintom Eastwoodom, u kojima mršavog i sve u svemu nikakvog glavnog junaka nepravedno osude na deset-petnaest godina zatvora. On je u zatvoru vuk samotnjak i uglavnom troši vrijeme na to da radi trbušnjake, u tih hrpu godina se skroz razjača, dobije mišiće i sve, čak je i preplanuo iako je cijele dane u zatvoru, ali to je valjda zato da mu plave oči više dođu do izražaja, i cijelo to vrijeme čeka svojih pet minuta da izađe iz zatvora, sam-samcat pronađe prave bad guys, svima dokaže da je on nevin i osvoji natrag svoju dragu, koja ga je na početku filma sa suzama u očima ostavila zbog glavnog zlikovca. Zašto ja to pišem? Pa zato jer se osjećam k'o u zatvoru. Ok, ne čeka me deset godina tamnice, niti se mislim osvećivati i zahtijevati pravdu, ali atmosfera baš i nije neka. I kaj mi preostaje? K'o Clint Eastwood, i ja radim gimnastiku. U ovom sam se ogromnom bazenu odlučila za plivanje. Plivam cijele dane i sve sam izvježbala: kraul, delfin, prsno, leđno... A i rezultati se vide. Iz dana u dan sam sve veća, reklo bi se da rapidno rastem. Sad ću vam ispričati što se za to vrijeme događalo u vanjskom svijetu. Inače vas neću davit svojim događajima tako tjedan za tjednom, ali sad sam još skroz mala i puno toga se događa, pa nemrem nikaj preskočit.

Dakle, moje prvo otkriće (ajde, nije baš neko otkriće, nego više potvrda mojih sumnji) je da imam mamu štrebericu. Čim je saznala da je trudna, tata je kupio knjigu klinike Mayo, a mama ju je pročitala valjda cijelu u dvije-tri večeri. Još je iskrcala lovu za neke stranjske časopise o bebama u Algoritmu i dala se na čitanje sve u šesnaest. Moram iskreno priznat da mi je tolika pažnja laskala. Kaj bi se reklo, egu ugodno. Mama se taj isti tjedan učlanila na jedan forum o bebama i time službeno postala ovisnica o internetu. Kaj još? Što putem preporuka od frendica, što putem tog foruma pronašla je doktora kod kojeg je htjela što prije otići, jer je čula da njezin baš i nije dobar za pitanja trudnoće. Moram priznat da se malo bojim doktora. Priče koje o njima kruže baš i nisu najljepše. Između mame i tate je pao dogovor da moje postojanje objave samo bakama i djedovima i to nakon pregleda, a da drugima kažu za mene tek pred kraj drugog mjeseca trudnoće. Joj, malo me frka tog pregleda...

Niš, zapravo se i nisam imala vremena bojat, jer je pregled bio već za dan-dva. To dugačko vrijeme sam ispunila samotnim plivanjem amo-tamo po svom privatnom bazenu (ajde, barem nešto) i bila sam uvjerena da sam dovoljno snažna za sva iskušenja koja su me mogla snaći. A taj doktor i nije bio tak strašan. Najprije je uveo mamu u ordinaciju i postavio joj hrpu pitanja, na koja je ona poslušno odgovarala. Moram priznat da mi se činio malo indiskretan, pitao je o bolestima koje su imale moje bake i prabake... Ja sam si sve mislila kaj to njega briga, ali valjda je imao neki razlog. E, onda je siroti doktor, ne sluteći što mu se sprema, uz ljubazni smiješak pitao moju mamu ima li ona kakvih pitanja. A ona je, štreberica jedna, izvadila stranicu istrgnutu iz bloka na koju si je zapisala cijelu listu pitanja i počela rešetat doktora k'o opaki odvjetnik iz neke američke serije (danas sam baš raspoložena za filmske asocijacije i dobro mi ide, ha?). Uglavnom, ispitala ga je valjda sva pitanja koja je ikad itko smislio o trudnoći, a doktor je bio jako pristojan i na svako pitanje je detaljno odgovorio, a onda se trudio sakriti iscrpljenost kad joj je predložio da prijeđu na ultrazvuk. A tek tada je došlo ono pravo! Ja na ekranu! Ljudi, pa ja sam zvijezda! Nisam mogla vjerovat. Nije ni moja mama. Oči su joj zasuzile i zapravo nisam ziher je l' dobro vidjela ili nije, ali bila je jako ganuta kad me je ugledala. Tada sam se prvi puta vidjela očima moje mame. Ljudi, pa ja sam jedna obična bijela točka! Ono u čemu se nalazim nije tamnica, nego gestacijska vrećica, tak je barem rekao doktor, a njemu se valjda može vjerovat. Doktor je gledao sve okolo, a onda se smrknuo i rekao mami da je blizu mene veliki, zločesti, opaki hematom, da je to jako ozbiljno, da se mora pričuvati i da mu se, ako primijeti bilo kaj sumnjivoga, odmah javi. Čak joj je dao i svoj broj mobitela i rekao da zove bez obzira na to koliko je sati, dan ili noć. Mama je sva problijedila i uozbiljila se, a onda ju je doktor tješio da to nije tako strašno i da će vjerojatno sve biti u redu. Tek tad su se sjetili pozvati mog tatu, koji je, sav u nestrpljivom očekivanju, čekao vani i znojnih dlanova se pravio da čita časopise o autima. Uglavnom, doktor je isprintao moje dvije slike, koje je odmah tutnuo tati pod nos i rekao mu «čestitam, postat ćete otac». Mama je bila preuzbuđena da išta kaže, a tata prezbunjen. Uglavnom je uspio promrmljati par riječi, ali i ja sam bila uzbuđena (ljudi, moj prvi photo-session!), pa se više nemrem točno sjetit kaj je rekao.

Uglavnom, moji roditelji su vam se prije, a još više poslije tog pregleda stalno nekaj grlili, ljubili i pipkali. Sve u svemu, ponašali su se k'o napaljeni teenageri. Mislim, bili su oni i prije blesavi, ali ovo sad je bilo totalno nezrelo ponašanje. Valjda će se uozbiljit prije nego kaj se ja rodim. Već vidim da bum ih morala totalno preodgojit. Istina, moram priznat da i nisu onako tvrdoglavi kako sam mislila da će biti. Recimo, čim je saznala da je trudna, mama je prestala piti kavu i sva pića koja sadrže imalo alkohola. Izbacila je i neka jela koja se meni ne sviđaju, pa sam joj par puta poslala mučninu i ponosno izjavljujem da je shvatila brže nego za kavu. Mama me zove Točkica.

Došao je red da me predstave bakama i djedovima. Par dana nakon pregleda išli smo na roštilj kod maminih mame i tate. Mama i tata su u međuvremenu razvili slike iz Turske, složili ih u album i kao zadnju fotku stavili moju sliku s pregleda. I tako su baka i deda listali album i gledali slike s mora, a kad su došli do zadnje mama i tata su im ponosno i jednoglasno rekli «a ovo je slika vaše buduće unuke ili unuka». Oni su najprije ostali bez riječi, a nakon sekundu-dvije su počeli grliti i ljubiti mamu i tatu i čestitati im. Imali su osmijehe od uha do uha, baka se rasplakala, a i deda je počeo suzit. Kad su malo došli sebi, deda je rekao mami «znaš da u Rijeci postoji porod u vodi, to ti je super, tamo bi trebala ići», a mama mu je odgovorila «to već znam». Onda je deda rekao «e, da, ima i jedna super knjiga, prava enciklopedija o trudnoći, napisali su ju doktori iz klinike Mayo», a mama se opet nacerila od uha do uha i rekla «a nju već imam». Kaj da vam velim? Imam tek par tjedana, a već sam u centru pažnje.

Sutradan smo išli na ručak kod tatinih mame i tate. Bila je nedjelja i za vrijeme ručka su bila upaljena dva televizora. Nemojte me niš pitati, moj budući deda je malo čudan čovjek. Ima dva televizora koja drži jedan na drugom, na svakom je neki drugi program, a on ih gleda oba odjednom. Moji dragi roditelji namjeravali su ponoviti scenarij od jučer, ali im je to bilo malo teže, jer su se morali boriti za pažnju ne s jednim, nego s dva televizora. Uglavnom, izvadili su foto-album, baka je ovlaš pogledala, ali je bila više zabavljena klopom, a deda je istodobno gledao fotke i obje telke, tak da se pitam kaj je točno vidio. Tatin buraz, moj budući stric, je isto gledao telku i nije baš obraćao previše pažnje na nas. Kad su došli do zadnje fotke, uopće nisu skužili ništa neobično sve dok im tata nije rekao kaj gledaju. Baka im je čestitala, deda je izgovorio neki poludugi monolog o tome kako svaki čovjek očekuje trenutak kad će dobiti unuke, ali zapravo moji nisu shvatili kaj je htio reći, a stric nije rekao ništa, nego je nastavio gledat telku, na kojoj je Blanka Vlašić pokušala prebacit neki svoj rekord (by the way, nije uspjela – vjerojatno nije bila tako uporna u svojim treninzima kao ja u svojim). Mama i tata nisu mogli vjerovat tako mlakoj reakciji, pa su im zapravo ponovili da čekaju bebu. Baka je na to počela pričat mami o svim strahotama koje ju čekaju, što u trudnoći, a što pri porodu, ističući svoja dva poroda kao najgore stvari koje su joj se dogodile u životu i koje su ostavile trajne posljedice po njezino zdravlje. Deda nije rekao ništa, jer je bio previše zauzet Blankom Vlašić i njezinim skakanjem. A stric isto nije rekao ništa, sve do trena kad mu je moj tata (znajući da mi je stric slab na lovu) rekao «buraz, uskoro će se rodit jedno malo biće koje će te redovito žicat lovu za džeparac». Ali, on je samo dekoncentrirano odgovorio «pa, dobro». I tak. Muški dio familije nastavio je gledat svoje dvije telke, a baka je nastavila pričat o tome kako moju mamu čeka grozan i užasan period života. Mama i tata su bili jako razočarani, na brzaka su dovršili ručak, zapravo ga ubacili u sebe, ispričali se da moraju žurit i zbrisali. Kavu su popili u jednom kafiću u gradu, gdje su se malo čudili reakcijama, a malo se naizmjence tješili. Moram priznat, ja sam zbunjena. Možda sam trebala provjerit i bake i djedove prije nego kaj sam se odlučila za roditelje?! Hm. Ma, nisam. Bitno je da ja imam najbolju mamu i najboljeg tatu na svijetu, i ništa drugo. Njih dvoje me stalno maze i paze, pričaju sa mnom i govore mi koliko me vole.
A meni je to i više nego dovoljno. Fućkaš Blanku Vlašić.

O autoru:
Sanja je kolumnu pisala na forumu, pa ponešto o njoj možete pronaći tamo, ili na njenom blogu:
http://fiona.blog.