Mama ga je jedno tri puta pitala da li je sad STVARNO sve u redu, a doktor joj je strpljivo (divim se tom čovjeku) odgovarao da je, da je sve u redu, da je gestacijska vrećica idealne veličine, da je plod (hm, to sam ja) idealne veličine, i tako dalje, i tako dalje. Međutim, ono što je bilo najvažnije i mojim roditeljima i meni, a izgleda i doktoru, je da smo svi skupa čuli moje malo srce kako brzo, ali pravilno radi. Mama je skoro opet prosuzila, ali se suzdržala, a doktor ju je pogledao i sa smiješkom rekao «Znam da osjećate olakšanje i posve vas razumijem. Bebica je u najboljem redu i više nema razloga za bilo kakve poteškoće». Mama je vidno odahnula, a zatim, nakon što se obukla i preselila s onog čudnog stola za neki normalniji, pitala doktora je l' se smije bavit sportom i kojim. Doktor joj je preporučio jogu i stretching kao najbolje i još par drugih. Budući da tata već dugo navija da on i mama zajedno krenu na jogu, mislim da znam kaj me čeka... Joj, jesam vam se pohvalila? Ja već dugo nisam blastocista, sad sam embrij. Još sam mrvica, a već sam dobila novu titulu!

Inače, mama i tata imaju neko intenzivno razdoblje, a i ja zajedno s njima. Najprije su me vodili na jedno vjenčanje. Moram reći da im se baš i nije svidjelo, a ni meni. Pred crkvom se nije znalo tko pije, a tko plaća. Naši mladenci su već ušli, jer smo mi malo zakasnili zbog nekih tatinih i maminih obaveza, a vani su već stajali polupijani ljudi iz idućeg vjenčanja, koje se održavalo odmah poslije, a bili su bučni i nisu se previše obazirali na činjenicu da se unutra netko ženi i da bi možda bilo lijepo da im svojom alkoholnom galamom ne kvare ugođaj. Uglavnom, ušli smo u crkvu, u kojoj je bilo jako, jako puno ljudi. Za oko mi je odmah zapela mladenka, koja je imala bijelu haljinu skroz na puf i veo na glavi. Mladoženja nije bio tako zgodan, a mama, koja je uhvatila moje misli, mi je šapnula da frajeri nikad nisu tak zgodni kao žene. Nakon što su se oženili, svećenik je odmah istjerao goste van i dozvolio samo najbližoj rodbini čestitanje u crkvi, jer su idući svatovi postajali sve glasniji i nestrpljiviji. Mama i tata su prokomentirali da je to bilo vjenčanje kao na traci, bez imalo ugođaja, da bi vjenčanje trebao biti jedan od najljepših i najsvečanijih trenutaka u životu, a ne obavljeno tako na brzaka, i sve u tom stilu. Uglavnom, mi smo počeli izlaziti van, a drugi svatovi su istovremeno pohrlili unutra. Čudni ljudi, nekako im nije bilo jasno da će brže ući ako najprije nas puste da izađemo. Ovako je na vratima nastao krkljanac. Uglavnom, uspjeli smo izaći, dočekali smo naš red i čestitali mladenki i mladoženji, a zatim se zaputili u jedan restoran, u kojem je bio nastavak cijele stvari. Tamo je bilo jako, jako puno ljudi koji se uopće nisu međusobno poznavali, a bile su i neke stvari od kojih sam se naježila. Uh, stvarno sam pala u bed. Na primjer, bio je neki bend, čiji pjevač je stalno govorio «sad popijte da mladenci dobiju muško dijete», pa «sad svi do dna za sina», i sve u tom stilu. Na kraju je mladenka morala baciti čašu na pod, pa ako se ona razbije, dobit će sina. Ja sam se, moram priznati, zamislila. Još uvijek ne znam kaj sam, cura ili dečko. Pa kaj sad to znači, da svi žele sinove? Što ako budem curica? Skoro sam se rasplakala na licu mjesta. Mama me je tješila. Rekla je da ona nije imala takve običaje na svom vjenčanju, da njoj uopće nije bitno jesam li curica ili dečko i da će me jednako voljeti bez obzira na to hoću li biti mali pišonja ili mala pišuljica. Osjećam se malo lakše, ali imam osjećaj da sam usred neprijateljskog okruženja. Na kraju su na podij izašli kumovi, s kojima je pjevač pričao. Kum je rekao da nije oženjen, pa mu je pjevač poželio da se brzo oženi i dobije barem jednog sina. Svi su veselo zapljeskali, a moja mama je demonstrativno prekrižila ruke. Ni tata nije pljeskao, nego je okrenuo očima. Kuma je rekla da je udata i da ima tri sina. Kod nekih gostiju je to izazvalo ovacije. Pjevač joj je čestitao i poručio mladencima da se imaju na koga ugledati i s takvom kumom «nema da se dogodi žensko dijete». Primijetila sam da su se mama i tata značajno pogledali. Kad smo odlazili (već smo bili u autu, na sigurnom, i mogli smo tračati do mile volje), tata je rekao da je dobio dozu narodnjaka za iduće tri inkarnacije, a mama je dodala da se nada da ova silna kuruza neće utjecati na budući razvoj mog glazbenog ukusa.

Koji dan kasnije čekala nas je nova fešta – krstitke mog malog polubratića (zapravo, on je već ful veliki, ima četiri mjeseca i uopće mi nije jasno zakaj svi govore da je mali). E, to je bila sasvim druga priča. Zapravo, kad si razmislim, sve je bilo baš suprotno od onog vjenčanja (ja sam već počela razvijati rezervu prema slavljima svih vrsta, pa mi je ovo vratilo vjeru u veselice). Sve se događalo usred bijela dana, u crkvici na Sljemenu. Najprije smo se okupili u župnom dvoru, koji izgleda kao planinarski dom, sav je u drvetu i baš mi se svidio (sve osim glava nekih jadnih životinja, koje su izvirivale iz zidova. Trebalo mi je dugo da skužim da su to MRTVE životinje sa staklenim očima, pa me tada bilo dodatno strah). Zatim smo svi zajedno, a bilo nas je samo dvadesetak, krenuli u crkvicu, gdje se odvijalo krštenje. Za nama je ušlo nekoliko radoznalih planinara, dvije časne sestre i jedna cura koja je imala blok i slikala unutrašnjost crkve. Kad je krštenje bilo gotovo, vratili smo se u župni dvor, gdje nas je čekala klopa. Sve je izgledalo fino, ali moja mama pola toga nije htjela jesti. Kao, šunka je opasna zbog listerije, sir je baš onaj kojeg ona ne smije... Budući da sam ja još uvijek u ilegali, izmislila je da si je jučer pokvarila želudac, pa da danas pazi kaj jede. Ipak, kad je na red došla juhica i kasnije nekaj konkretnoga, sasvim je zaboravila na svoj navodno pokvareni želudac i navalila na klopu. Malo sam bezobrazna, kaj ćete, ali šaljem joj dobar apetit u brizi za vlastitu sitost. Samo neka ona jede, kad je ona sita, i ja sam.

A opet koji dan kasnije doživjela sam nešto super – svoj prvi rock koncert! E, to je bio pravi doživljaj! Išli smo u Aquarius na «Partibrejkerse», a mama je u zezanciji rekla tati da će taj koncert biti dobar lijek za moje eventualno trovanje kuruzom od prije neki dan. Uglavnom, ja sam vam bila sva u čudu. Bilo je jako puno ljudi, svi su pili pivu, bilo je mračno i jako glasno. Mama i tata su na prvih par pjesama stajali u prvim redovima, ali tada su ljudi počeli malo življe čagat i bacat se po drugima, pa je mamu bilo frka da me netko ne lupi. Zato smo se premjestili na šank, na kojem uopće nije bilo gužve. Mama i tata su stalno sretali neke frendove i pričali s njima, a kad su ostali sami mama je rekla tati «ovo mi je valjda prvi rock koncert bez pive». Inače, tata je isto pio sokiće, rekao je da je to iz solidarnosti prema mami. Na kraju ga je mama ipak uspjela nagovoriti da uzme pivu, a onda ga zavidno gledala dok je pila svoj sokić od naranče. Žene

O autoru:
Sanja je kolumnu pisala na forumu, pa ponešto o njoj možete pronaći tamo, ili na njenom blogu:
http://fiona.blog.