Jako važne vijesti, a sve iz doktorove ordinacije: Dakle, svi vi koje koliko-toliko redovito čitate ove moje crtice pisane "s onu stranu trbuha" dobro znate da me od samog početka muče neka egzistencijalna pitanja, a prvo i glavno je - kaj sam ja zapravo? I to je pitanje nedavno dobilo odgovor. Mama i tata su bili na pregledu, na kojem me je doktor detaljno pregledao ultrazvukom. Bio je super. Pokazivao je mojim roditeljima di mi je glava, di su mi prstići, di mi je kičma, pa je prešao na unutarnje organe, poslušao mi srčeko i na kraju pitao žele li saznati moj spol. Mama i tata su već prije o tome razgovarali i, na moju neopisivu sreću, oboje su jako nestrpljivi i oboje žele znati kaj sam. Joj, da su odlučili drugačije ja bih vjerojatno pukla od znatiženje. Morala bih, ni kriva ni dužna, čekat' sve do poroda. Uglavnom, mama se nasmiješila doktoru i odgovorila mu "Recite nam što više o najnovijem članu naše obitelji". Doktor se nasmijao, pomaknuo taj čudni aparat, pogledao me i rekao "Najnoviji član vaše obitelji bit će...", onda je napravio pauzu kakvu rade spikeri kad proglašavaju pobjednika nekog velikog natjecanja i dodao "Curica!". Mama i tata su se pogledali, oduševljeno se nasmijali i pitali doktora je l' skroz siguran. Doktor im je onda detaljno objasnio di je koji od mojih malih organa i rekao je da nema greške. Još me dodatno osmotrio sa svih strana i dodao "Imate jako lijepu bebu". Mama je bila presretna. Istina, nisu sve vijesti koje joj je dao doktor baš tako dobre. Naime, kad su ga mama i tata pitali kaj misli o tome da otputujemo autom do Bruxellesa, doktor je rekao da tako dugi put nikako ne bi preporučio, da je mamina trudnoća zasad jako uredna i da bi bila prava šteta da ju sad ugrozi. Sve u svemu, zaključio je da na taj put odu ako baš moraju, ali ako se radi o čistom turizmu, da ga odgode za neka bolja vremena. Onda ga je mama pitala je l' smije letjeti i doktor joj je odgovorio "To da, bez problema".
I tak. Kad su izašli van, mama i tata su bili malo u bedu zbog putovanja, ali sve druge dobre vijesti su zasjenile tu jednu. Mama je nevjerojatan broj puta ponovila, s ovećom dozom ponosa, da sam ja lijepa beba i da sam SIGURNO lijepa beba, čim je to rekao doktor, a on vidi hrpe beba svaki dan. Tata joj se strpljivo smiješkao, divim mu se na strpljenju. Ma, bio je i on ponosan, da ne mislite da nije, samo kaj on nije tak brbljav k'o mama. Uglavnom, sad svi znamo kaj sam, a mama i tata se čine presretni kaj sam curica. Pričali su oni i o tome. Tata je rekao da je njemu bilo sasvim svejedno kaj sam i da bi bio jednako sretan i da sam dečko, a mama je dodala da to stoji, ali da sad kad zna da sam curica stvarno i želi curicu.
Onda je tata iz zezancije dodao da ne bi trebali reći nikom kaj sam, nego da puštaju ljude da pogađaju. Mama je rekla da ona nema strpljenja za to, da će nekim frendovima ionako reći, pa će se onda oni drugi, kojima ne kaže, uvrijediti. Uostalom, već su joj išla na uši van pitanja tipa "A kaj si želite?", "Je l' bi radije curicu ili dečka?" i sve u tom stilu. I tak su se dogovorili da ipak objave da sam curica.
A da bih vam mogla ispričat kak je to izgledalo, moram vam najprije ispričat nekaj na jednu sasvim drugu temu. Naime, baka se konačno vratila iz bolnice! Istina, doktori ju nisu htjeli pustiti, jer još uvijek nije dovoljno zdrava, ali ih je nagovorila, zato kaj stanuje jako blizu bolnice i ak' joj ne bude dobro, deda ju može dovest' natrag u roku od pet minuta. Objasnila im je da joj je u bolnici tak grdo da tam ne bu nikad ozdravila. I tako je baka došla doma! Joj, kak' mi je bilo drago, nemrem vam reći! Istina, baka uopće ne izgleda kao baka od prije bolnice. Sirota je otišla na pet dana, da obavi par pretraga, a zaglavila je na operaciji i ostala nekih mjesec i pol. Za to vrijeme je postala skroz mršava i žućkasta u licu. I sad kad je doma ne osjeća se dobro, uglavnom leži, ali kaže da je puno bolje i da zna da će uskoro biti sasvim ok. A kad joj bude bolje, čekaju ju još nekakve terapije... Ma, grozno!
Uglavnom, ono kaj je važno je da smo opet svi na okupu. I tako su mama i tata došli do bake i dede, rekli im da smo bili na pregledu i da znamo jesam li cura ili dečko... Ali nek' se oni prvo izjasne kaj bi radije. Baka i deda su bili jako diplomatski raspoloženi i nisu htjeli niš reći. Kao, beba je beba, oni će me voljeti bez obzira na to kaj sam, zapravo me već sad vole, bitno je da sam zdrava i da je sve u redu. Onda ih je mama pitala kakav predosjećaj imaju. Deda je počeo filozofirat da sam vjerojatno dečko, jer je moj tata sin u obitelji u kojoj ima dva dečka, njegov tata (odnosno, moj deda) isto tako, a i on (deda koji je pričao), pa možda ima više genetskih predispozicija za dečka, ali ipak... Onda je razmislio, pa je rekao da ima isto toliko razloga da sam curica, jer je moja mama jedinica, jedino dijete u obitelji, a žensko, a njezina mama (moja baka) isto tako... Na kraju se sav smotao i priznao da nema pojma. Baka je, s druge strane, bila jako jasna i nedvosmislena. "Sigurno je curica!", rekla je. I tak, kad su im mama i tata rekli da sam curica, baka i deda su im čestitali, deda je rekao da je to divno, a baka se rasplakala od sreće. Rekla je da je uvijek maštala o maloj curici koja će joj biti unuka.
Idući dan smo išli kod drugih bake i dede. Deda je radio, pa ga nije bilo doma, ali smo zato uhvatili baku i strica. Zapravo, najprije smo sjedili na kavi samo s bakom. Mama i tata su ju pitali kaj bi radije, da sam cura ili dečko, i ona je kao iz topa ispalila "Dečko". Mama joj se s puno gušta nacerila u facu i rekla "E, pa cura je", a baka je najprije napravila razočarani izraz lica, a onda je odgovorila nekaj u stilu "Ajde, pa nije ni to loše". Još donedavno bi mama poludila nakon takve izjave, ali sad je bila toliko sretna da se uopće nije ni obazirala. Onda je došao stric, pa ga je mama odmah uhvatila u klinč pitanjem "Kaj bi radije dobio, nećaka ili nećaku". Stric je svjetlosnom brzinom ispalio "Pa, nećaka!", da bi mama, ovaj puta s duplom dozom gušta, ponovila scenu s cerekom u facu i rekla mu "Ništa od toga, čekamo curicu". Stric se, istina, nije snašao tak' dobro k'o njegova mama, pa nije niš rekao, ali se vidjelo da bi mu bilo draže da sam dečko. Kad su mama i tata išli doma, mama je rekla tati "Znaš kaj, ja sam tak sretna da me niš ne dira", a tata je zaključio da njegova mama svaki put uspije iskopat' nekaj novo s čim ga šokira.
I tak su mama i tata počeli govoriti, naravno, samo onima koji su pitali, da sam cura. Moja naivna mama je mislila da će se na taj način riješiti svih onih pitanja tipa "Kaj bi radije?", ali nije ni slutila da ju čeka sasvim nova šihta jednako napornih pitanja. Ovaj puta je bilo u stilu "A TO ste baš htjeli?". Kad je mama dobre volje, onda sasvim iskreno objasni da ni ona ni tata nisu imali nikakve želje u vezi mog spola, nego samo dobrog zdravlja, i da bi joj bilo jednako drago da sam dečko. A kad je loše volje ili joj ne sjedne ton kojim je postavljeno pitanje ili joj jednostavno osoba koja ju pita ide na živce, odgovor varira od kratkog "Bilo nam je sasvim svejedno" do "A ti znaš da se spol ne može birati, zar ne?". Ipak joj najviše dižu živac, istina malobrojni, ali sveprisutni koji naprave sažalnu facu, kao da su moji dragi roditelji u najmanju ruku na nekoj fantastičnoj lutriji dobili tek utješnu nagradu. I mami i tati je prvi impuls da ih dobro izribaju, ali svaki put odustanu, a kasnije kažu da takvi ljudi uopće nisu vrijedni njihovih živaca. I sad vam moram reći, da ne bi bilo zabune, da je takvih stvarno jako malo. Uglavnom mi se svi vesele!
Upišite se u listu primatelja Novosti Obiteljskog foruma!
Inspiracija
"Kad bih ponovo mogla proživjeti život" napisala je Erma Bombeck kada je otkrila da umire od raka. Na žalost, Erma je izgubila bitku s bolešću, ali njene mudre riječi su ostale kao inspiracija tisućama ljudi.
Dnevnik nerođene bebe 
