Inače, otkad je baka došla doma, ona i dalje svaki dan ide u bolnicu na neku terapiju i ne osjeća se baš dobro. Ovo joj je bio prvi dan da je išla negdje izvan kuće, a da to nije bila bolnica! I tak, baka i deda su s nama popili kavicu, a ja sam im, da ih malo razveselim, otplesala jednu rundu, pa su baka i deda stavili ruku mami na trbuh i skroz se raznježili.

Ubrzo smo prošli carinu i sve one čudne tete i stričeke u uniformama, vrata koja pište, stepenice gore, pa stepenice dolje i ušli u avion. Čula sam da se neki ljudi boje letenja, a meni je to baš fora. Zapravo, ja već imam par letova iza sebe, osjećam se k'o veteranka, pa se sad malo pravim važna. Let je prošao super, vrlo brzo smo stigli na aerodrom, pa vlakom do centra grada, gdje smo bili u jednom malom slatkom hotelčiću. Moji najdraži roditelji su na brzaka ostavili stvari na recepciji, jer smo došli prerano da bi nas pustili u sobu, i odmah zabrijali dalje. Mama se u Londonu osjeća k'o riba u vodi, a tati je ovo bila tek druga posjeta, ali mu se London jako sviđa. I tak' su oni cijeli dan išli po gradu, razgledavali ono kaj tata prošli put nije stigao i sve u svemu jako se dobro zabavljali. Vrijeme je bilo super, pravi sunčani dan. Moram vam reći da se meni taj London isto jako sviđa. Jako je velik, u njemu ima puno različitih ljudi, sav je u svjetlima i ima puno ljepše božićne ukrase nego naš Zagreb. Kaj da vam velim, ne bih imala nikaj protiv da tam' živim.

Kad su se mama i tata konačno odlučili otići u hotel, bila je već večer. Iza nas su bili propješačeni kilometri i meni je, moram vam priznat, već bilo lagano dosta tog hodanja po gradu. Zato sam, nakon kaj su mama i tata ušli u sobu, raspakirali se i otuširali, srušila mamu u krevet i natjerala ju da odspava sat-dva, iako su mama i tata imali plan ostati u sobi jako kratko i otići dalje u neki pub. A-a, niš' od toga! Kad se mama probudila, otišla je do prozora i pogledala van - a soba nam je na drugom katu i gleda na jedan jako lijepi trg u čijem središtu je parkić - i s užasom ustanovila da je vani već mrak. Tata joj je rekao da niš ne brine, nego da se samo dobro odmori. Sjedio je na krevetu, pio pivu, jeo neke grickalice i cerio se nekoj engleskoj humorističnoj emisiji koja je bila na telki. Mama je na to slegla ramenima, otvorila smoki od sira za koji veli da je u Engleskoj najbolji na svijetu i pridružila mu se pred televizorom. I tako je prošao naš prvi dan u Londonu.

Drugi dan je već bio sasvim druga priča. Tata je morao ići na svoj poslovni sastanak koji je trajao cijeli dan, a mama i ja smo ostale solo. Paduckala je neka dosadna kišica, a budući da je i puhao vjetar, mama nije znala je l' bi otvorila kišobran ili ne. Nas dvije smo se najprije šetale po centru grada i tako smo došle do jednog velikog trga na kojem je bilo jedno ogromno kino i pred njim hrpa ljudi koji su stajali i kisnuli, a izgledali su k'o da nekaj čekaju. Mama se u sebi nacerila i šapnula mi da čekaju premijeru filma "Gospodar prstenova", koja je trebala biti puno kasnije navečer i da su stvarno malo bedasti kaj cijeli dan provode na toj kiši i hladnoći samo da bi možda uspjeli na sekundu vidjet' nekog od poznatih glumaca. Onda me mama povela na tajni zadatak, koji se sastojao od toga da tati kupimo božićni poklon. I tak smo se nas dvije zaputile u jednu od njezinih omiljenih trgovina, u kojoj je tata dobio, moram s malom dozom ljubomore primijetiti, puno jako lijepih poklona, o kojima ću vam više reći kad ću vam pričat' o tome kako smo proslavili Božić. Zatim smo još malo šetuckale, pa smo sjele na ručak, pa smo obavile ostatak božićne kupovine. Mama obično kupi poklone za cijelu obitelj, jer tata ponekad nema ideja, a ni ne da mu se. I tak' su obje bake, obadva dede, stric i još par važnih ljudi, tj. maminih i tatinih frendica i frendova, dobili super poklone. Onda je mama kupila razglednice i markice, sjela u jedan topli kafić, popila kavu i napisala razglednice. Striček koji je tamo radio je bio jako ljubazan i dao joj je besplatnu čokoladu, a kasnije je došla i jedna teta koja je dijelila kolače. Zakaj se tak nekaj nikad ne dogodi kod nas? Sve više i više si želim živjet u Londonu, baš mi je tamo cool!

Već je pao mrak, mama se našla s tatom, uvalila mu te silne vrećice i krenuli su zajedno u hotel. Tata nije imao pojma da su u tim vrećicama, između ostalog, i njegovi pokloni. Kad su se malo osvježili i došli sebi, nastavili su brijati po gradu. Navečer je mama iskoristila priliku kad je nakratko bila solo u sobi i sakrila tatine poklone na dno putne torbe, a onda mu pokazala kaj je kupila drugima. Tati se sve jako svidjelo.

Treći dan je bio najbolji, jer su mama i tata išli u kupovinu za mene! Da, dobro ste čuli, za mene! I mogu reći da sam i više nego zadovoljna, jer sam dobila brdo prekrasnih stvari, cipelica, majičica, bodića, soknica i još sto čuda. Baš sam uživala. Malo me i pekla savjest, jer je mama sebi kupila jednu jedinu majicu, a tata baš ništa, ali kaj im ja mogu, ipak sam ja sad najvažnija, je l' tak? Ali na kraju su i oni došli na svoje. Naime, baka i deda su im dali lovu da si kupe božićne poklone, jer baka još uvijek nije dovoljno fit da obilazi trgovine, a deda nije talentiran za shopping. I tak' su si mama i tata ipak kupili nekaj: tata jedan super kaput, a mama čizme do koljena na jako, jako visoku petu. Čim su to kupili, mene je manje pekla savjest, nekak' sam odahnula. Uglavnom, taj dan im je skoro cijeli bio posvećen kupovini, za koju si sve mislim da bi i meni jednog dana mogla postat' dosta bitna zanimacija. Dogodilo nam se i nešto jako zanimljivo: mama i tata su u svim trgovinama u kojima su potrošili neku solidnu lovu dobili papire za povrat poreza. Kad su to isto tražili nakon kaj su kupili meni svu tu silnu oblekicu, prodavačica ih je u čudu pogledala i rekla im "Kako mislite, povrat poreza? Ne možete dobiti povrat, kad se na dječju robicu porez ni ne plaća!" Moji najdraži roditelji su bili u šoku i zaključili su da se TO zove pronatalitetna politika, a ne puke priče o tome kak' treba imat' puno djece, a onda se visokim cijenama ogule roditelji istih. Inače, moji dragi roditelji su napravili grešku, pa su se išli odmorit' u jedan pub, u kojem su sjeli na čaj i kavu. Mama je rekla da je kava teška splačina i da joj tak' i treba kad je išla naručivat kavu u pubu. Uglavnom, nije bila zadovoljna. Zato su nakon kupovine ponovno sjeli u pub i sad moram javno prijavit mamin zločin: popila je pivu! Rekla je da mi od jedne male pive valjda ne bu bilo niš' i moram vam reći da i nije. Uostalom, do sad sam probala samo turski Efes, pa mi dobro dođe novo iskustvo, čisto da imam mogućnost usporedbe. Istina da se Efesa više i ne sjećam, ali kaj sad.

Četvrti dan je bio posvećen onom kaj su mama i tata u zeki nazvali kulturno uzdizanje. Mama je vodila tatu po gradu, od jednog muzeja do drugog, od jedne galerije do druge, uglavnom, kol'ko se u jednom danu stigne. Bila je to subota, pa su njih dvoje zaključili da se ne žele gužvat' po trgovinama s ostalom škvadrom koja je bila u paničnoj predbožićnoj kupovini. Ipak ih je uhvatilo ludilo kupovanja, pa su u zadnjih pola sata, sat i oni kupili još neke sitnice. Navečer smo išli van, ponovno u neki pub, pa na kasnu večeru. Kad kažem kasnu, onda i mislim kasnu. Večera koja počinje u ponoć, pa jesu oni normalni? Ali taj London je super grad, stvarno sve radi stalno i uvijek svugdje ima puno ljudi, tak' da sam uskoro zaboravila da je prošla ponoć i oprostila im to kasnonoćno obžderavanje. A u tom restoranu su imali i neke paketiće za djecu, tak' da je tata poskrivečki čopio jedan. U hotelu su vidjeli da je u njemu pakiranje od par pastela i neke slike za bojanje. Meni se to baš svidjelo, ful je šareno.

I tak je došao i zadnji dan, nedjelja. Šmrc, jako brzo mi je prošlo. Iako smo išli jako, jako kasno spavati, ustali smo jako rano da se stignemo spakirati i još prošetati po gradu. Mama nas je pakirala, jer je ona stručnjak za to i kad je pitala tatu je l' može bacit u smeće one slike za bojanje, on je napravio facu k'o da će se rasplakat i rekao joj da se navikne na dječje ispade. Mama se nasmijala, okrenula očima i spakirala sve skupa, mrmljajući da je to gubitak prostora, a tata je sjao od zadovoljstva. Usput budi rečeno, kad su došli u Zagreb, tata je zadržao pastele, a šarene papire prvom prilikom puknuo u smeće. I tak, spakirali smo se, pojeli doručak i zaputili se u još jedan đir po gradu. Zapravo, bilo je toliko hladno i kišovito da smo na kraju većinu vremena prosjedili na kavi, ali nije da nismo obavili i još jednu kupovinu u posljednji tren. A onda smo, svi troje jako tužni, krenuli prema aerodromu. Prošli smo kroz kordone policajaca, carinika i drugih stričeka i teta koji su zaposleni na aerodromu i koji su imali jako ozbiljne izraze lica. Tata kaže da je to zato kaj se boje terorizma. Na aerodromu smo imali malo vremena, pa su mama i tata OPET nekaj kupili. Ovaj put je mama dobila svoj božićni poklon. Onda smo sjeli u avion i čekali, čekali, čekali... Ispalo je da se dogodila nekakva uzbuna i da avion nije smio poletjet' iz sigurnosnih razloga, kak' je rekla jedna zgodna teta u uniformi. I tak' smo sjedili preko sat vremena u pregrijanom avionu. Teta u uniformi se ispričala zbog visoke temperature i rekla je da u avionu ne radi zračenje dok ne poleti. Mami je bilo jako loše od te vrućine, pa joj je teta donijela čašu vode. Općenito je bila jako ljubazna. U avionu je postalo tako vruće da su se svi poskidali u kratke rukave i skinuli su cipele, a mama se nije mogla skinuti, jer ispod pulovera nije imala majicu. I tak' se nastavila kuhati, a i ja skupa s njom. Kad smo konačno trebali krenuti, avion je napravio jedan lijeni krug po pisti, vratio se natrag i ponovno smo čekali novih sat vremena. Došlo je novo upozorenje da ne smijemo poletjeti, opet iz sigurnosnih razloga. Mama je okrenula očima i rekla da je tak' nekaj moguće samo u zemlji koja je saveznica Bushu. Je l' to vama nekaj znači?

Uglavnom, kad smo konačno poletjeli, svi su već bili na rubu živaca. Mi smo letjeli u Frankfurt, gdje smo trebali uhvatit' avion za Zagreb. Međutim, stigli smo toliko na knap da su mama i tata već pričali o tome kak' će vjerojatno morat' prenoćit u Frankfurtu i prvim jutarnjim avionom doć' doma, kaj im nikak' nije pasalo, jer su i jedan i drugi ujutro imali važne sastanke. No, ljubazne tete u uniformama su zvale aerodrom i dogovorile da avioni malo pričekaju i stvarno su pričekali. To vam je bila jako smiješna scena, kad smo sletjeli. Tata je trčao na izlaz za Zagreb da im veli da smo stigli, a mama se gegala za njim. Na izlazu ih je dočekao naš pilot koji im se nasmijao od uha do uha i rekao mojoj uspuhanoj mami "Samo polako, kad smo do sad čekali, pričekat ćemo još malo". I tak' smo uhvatili avion i konačno poletjeli prema Zagrebu.

Kad smo stigli, dočekali su nas baka i deda, ali, naravno, ne i prtljaga, pa smo morali ići u jednu posebnu sobicu prijaviti kaj nam sve fali. Mama i tata su već bili toliko umorni i očajni da su se počeli zekat' pred tetom koja je ispunjavala jako puno različitih papira. Teta im je rekla da se ne brinu, jer će im prtljaga stići sutra na kućnu adresu, a oni su sasvim kulerski rekli da uopće ne brinu, jer im je prtljaga već više puta lutala Europom i da je sve ok. Onda je mama počela zekat' tatu kak' je njegov božićni poklon tko zna gdje, a njezin tu u ručnoj prtljazi. Teta je rekla "To vam je kad imate pažljivog muža", a mama joj se nacerila i rekla "Ne, to je kad imam muža koji mi je kupio poklon u zadnji tren". Teta ih je na kraju pozdravila sa širokim osmijehom i rekla im da su joj osvježili dan, zato kaj se većina ljudi dere i urla na nju, kao da im je ona osobno izgubila prtljagu. Mami je bilo žao tete.

I tak' su nas baka i deda odvezli doma, a mi smo se grupno otuširali - mislim, mama, tata i ja, a ne s bakom i dedom - i doslovce se srušili u krevet, kol'ko smo bili umorni. Ali, sve u svemu, bilo nam je super!