Prošao je Božić, ali ne i blagdani! Moram vam priznat' da mi se taj prosinac baš sviđa, više se ne radi nego radi ili ja možda imam taj dojam jer je mama na godišnjem?! Hm, ne znam, ali da je dobro, dobro je. Mama i ja se i dalje svako jutro igramo prije nego kaj ustanemo, a budući da i tata ne radi baš sve dane, jako puno vremena provodimo zajedno i to mi je super!
Inače, ja vam se svaki put hvalim da rastem, pa ću i danas, samo kaj mi to sad već predstavlja više problem, nego zadovoljstvo. Ja sam nekak' imala dojam da bu se mamin trbuh širio kak' ja rastem, ali nije to baš tak'. Istina, on postaje sve veći, ali u njemu ipak ima sve manje mjesta. Moja omiljena aktivnost, a ujedno i oblik ozbiljnog fitnessa, skakanje po trampolinu kojeg mama zove mjehur, postaje sve teže i teže. Još prije samo kojeg tjedna odgurnula bih se nogicama, skočila, napravila salto, dočekala se na ruke ili glavu, ponovno odgurnula i tako u nedogled. Sad mi je taj salto sve teže i teže napravit' i moram reći da mi trampolin predstavlja više muke i teškog rada nego dobre zabave kao prije. Inače, svaku noć prije spavanja, kad se mama umiri, se okrenem par puta tek tol'ko, da budem ziher da to još uvijek mogu. I tak', usprkos svim poteškoćama, nisam odustala od redovnog vježbanja, jer sam odlučila biti u formi i sitnica poput nedostatka prostora neće me tako lako pokolebati.
Nego... Nisam imala pojma da vi odrasli tol'ko tulumarite. Ja sam naivno mislila da su svi oni predbožićni tulumi, kokteli i izlasci bili vrhunac godine i da bumo se sad malo smirili, a ono, frišku figu! Moji dragi roditelji i dalje briju k'o veliki, kuća nam je puna gostiju ili mi idemo u goste ili izlazimo van. Stalno je neki moving. Jedan od tih tuluma na kojima smo bili je mamu malo bacio u bed. Kaj je bilo? Dakle, otišli smo kod jednih frendova kod kojih se okupilo poveće društvance, u kojem su bili i teta i striček koji žive u Švicarskoj i mama i tata ih jako rijetko vide. Teta specijalizira ginekologiju i radi u bolnici, pa ju je mama pitala kak' sve to izgleda gore kod njih i to kaj je čula ju je skroz izdeprimiralo. Teta je pričala kakav tretman imaju male bebe i mlade mame kod nje u bolnici, kak' mogu birati položaje u kojima rađaju, kak' ih se pita na koji način žele rodit' i hoće li možda neku od brojnih metoda za ublažavanje bolova, kak' ih je nakon poroda najviše troje u sobi i to su sobe za one koji imaju najlošije zdravstveno osiguranje, i sve u tom stilu, a završila je time da sestra slika svaku bebu čim se rodi i pokloni mami sliku na izlasku iz bolnice. S tim da dobri stričeki i tete u bolnici neko vrijeme čuvaju slike u kompjutoru i mogu isprintati još koji primjerak ako ih mladi roditelji lijepo zamole. Onda je teta naglasila da ona zapravo radi u državnoj bolnici u koju ne dolaze bogataši, pa čak ni pripadnici srednje klase, nego oni najsiromašniji, koji si plaćaju samo osnovno osiguranje, pa zato i dobivaju tako skromnu uslugu. Mama je dobila prilično čudan izraz lica, nešto kao mješavinu čuđenja i ljutnje i rekla je da će kod nas tu skromnu uslugu iz švicarske državne bolnice možda jednog dana ponudit' neka privatna klinika za desetak somova kuna. Teta se samo nasmijala i rekla da kod njih privatne klinke pružaju pacijenticama sve po unaprijed sastavljenom popisu, od boje zidova i mjuze do aromatičnih mirisa za vrijeme poroda. A mama je rekla da bi njoj bilo dosta da ne mora nosit' svoj vlastiti wc papir u bolnicu. Tata se nasmijao i pitao tetu je l' bi se mi mogli kao slučajno naći u Zürichu negdje u doba termina, pa da mama dođe rodit' kod te tete.
Tulum za tulumom, došao je i doček 2004. godine. Mama je rekla da je to velika i važna godina, jer ću se u njoj ja roditi! Baš lijepo od nje, kaj nije? Inače, moji dragi roditelji su prihvatili poziv jednog tatinog frenda, koji je organizirao cijelo društvo i nabavio karte za doček u klubu za koji su i mama i tata rekli da im je među najdražim mjestima za izlaske u Zagrebu, a zove se Sax. Bilo je jako zgodno slušat ljude kak' sažalnim glasom pitaju mamu i tatu gdje idu na doček i onda se odmah isprave "Pa da, sigurno ostajete doma", netremice gledajući mamin trbuh. Zabavni dio priče su bile face koje su slagali kad su im moji dragi roditelji skroz kulerski odgovorili da nemaju namjeru ostat' doma i objasnili kam' idu. Uglavnom su se svi čudili kak' to da mama ide na doček u tak' visokoj trudnoći, isto k'o kaj su se samo koji tjedan ranije čudili kak' je mama bila u Londonu, a ona im je svima samo kratko odgovarala "Ja sam u drugom stanju, nisam invalid", a u sebi je još i zakolutala očima. I tak', za doček smo svi troje bili jako lijepi, a ja posebno. Bila sam ispod crne rastezljive majice bez rukava s jako, jako dubokim dekolteom. Kad smo došli u Sax, veći dio društva je već bio tamo, bend je uskoro počeo svirati i ja sam vidla kaj znači pravi tulum. Baš mi se svidjelo, moram vam reći. Mama i tata su puno čagali, a mamu je škvadra gledala ili sa smiješkom ili s čuđenjem. Jedna teta ju je čak pustila da uđe u zahod preko reda, a jedan striček joj je dao srebrni balon, nakon kaj je njezinog netko propalio cigaretom. Taj balon smo donijeli doma i još danima ga imali u predsoblju. Bili smo jako, jako dugo budni i odlično se proveli!
Ljudi moji, pa ti tulumi ne prestaju čak ni nakon tog famoznog dočeka! Ja stvarno ne znam kaj bih više rekla, moji dragi roditelji funkcioniraju k'o da u sebi imaju Duracell baterije - znate onu reklamu sa zekom koji trči duže od svih drugih, jer ti drugi imaju lošije baterije? E, pa tak' se otprilike i ja osjećam, k'o da sam u mami u kojoj je uz mene i jedna solidna baterija. A i tata ima takvu istu u sebi, da ne bi bilo zabune. A da ne mislite da mama i tata samo tulumare, bili su oni i kod bake i dede u gostima. Mislim, kod bake i dede po tati. Povod je bila i Nova godina, a i to kaj se prabaka ipak vraća doma prije nego kaj je prvotno planirala, pa smo se htjeli još jednom vidjet' i s njom. I tak', sve je bilo dobro, jeli smo kolače i pili kavu, dok baka nije počela pričat' o jednoj drugoj bebi iz familije i o tome kak' tu bebu moraju šopati, jer neće sama jesti. A beba se, naravno, ne da šopati i moram dodat' da ju ja posve kužim, pa ju onda dvoje vel'kih drži za ruke i noge, a treći ju hrani, dok se beba pokušava oteti. Meni to zvuči grozno, a i mojoj mami, koja je rekla baki da je to grozno postupanje s djetetom i da takve stvari graniče sa zlostavljanjem. Uglavnom, bila je jako ljuta. Kad su išli kući, mama je rekla tati "Sorry kaj sam onak' reagirala, ali nisam to mogla slušat', pa oni su svi poludjeli, kaj je njima?", a tata joj je odgovorio da nije niš loše rekla i zamišljeno dodao da bu dobro razmislio prije nego kaj mene ostavi nasamo s bakom. Pa da, moram reć' da je i mene malo frka.
Eto, to su vam otprilike bili naši praznici. Tata je počeo redovitije ići na posao, jer više nije bilo blagdana, a mama je imala još tjedan dana slobodno. I nas dvije smo nastavile uživati.
Upišite se u listu primatelja Novosti Obiteljskog foruma!
Inspiracija
"Kad bih ponovo mogla proživjeti život" napisala je Erma Bombeck kada je otkrila da umire od raka. Na žalost, Erma je izgubila bitku s bolešću, ali njene mudre riječi su ostale kao inspiracija tisućama ljudi.
Dnevnik nerođene bebe 
