Vjerojatno se sjećate da sam bila uvjerena, pa sam uvjerila i mamu, da ću se roditi ranije nego kaj to vele doktori. Čak sam natjerala i svoju sirotu mamu da na brzaka piše moj dnevnik, jer sam bila ziher da je samo pitanje sata kad bum završila u rađaoni. No, kak' je taj trenutak dolazio, mene je bilo sve više frka i nekak' se nisam mogla odlučit' na taj vel'ki korak.
I dan za danom sam sve nekaj rastezala i odugovlačila. Ili mi je bilo presunčano ili mi je dan bio presiv da se baš tada rodim ili je padala kiša, a ja ne volim kišu. Uvijek nekaj.
Mama već odavno nije radila, tak' da je uglavnom bila kod kuće, nalazila se s frendicama i išla u šetnje s tatom. Imala je i puno znakova da bi mogla uskoro roditi, torba za rodilište bila je spremna, tata je dogovorio slobodan dan kad god će mu trebati, a to kod njega na poslu nije lako, samo sam se ja još nećkala. I tak' je to išlo, a izgledalo je kao da ide u nedogled. Mami je već bilo teško ustati, sjesti, leći, zaspati, probuditi se, a meni je bilo dosadno, pa sam ju svaku noć u tri ujutro plus-minus pet minuta prošetala da se popiški. Trbuščić u kojem sam se ugodno i udobno ulogorila bio je već tako velik da su neki mislili da mama čeka dvojčeke, a ja sam u njemu još uvijek živahno plivala. Iako sam se trebala spustiti skroz nisko, to mi se nekako nije dalo. Spustila sam se ja malo, onak', reda radi, ali ne baš koliko sam trebala. Bi' ja vidla vas da morate ući glavom u neki uski tunel i tak' biti tjedan-dva, samo zato da razveselite stričeke doktore, koji tvrde da to tak' treba biti. Mislim... Spustila sam se dovoljno da je mama mogla disati lakše nego do sad, ali ne dovoljno da bi striček doktor bio zadovoljan. Rekao je mami da sam prevelika za nju i da sam previsoko, pa da je ona zato prilično siguran kandidat za carski. Mama je pala u bed, a ja nemam pojma zakaj. Ne znam kaj je to carski, ali mi se čini super da se rodim na način koji se tak' zvučno zove. Mislim, pazite ovo: "nije se rodila normalno, k'o sve druge bebe, nego CARSKI". Super zvuči, kaj ne? Uglavnom, mama je morala obaviti sve moguće preglede za taj carski, iako joj je doktor obećao da će pokušati sve da se rodim normalno. Joj, ta moja mama uopće nema smisla za aristokratske finese.
I tak' je vrijeme prolazilo. Mama je po stoti put čitala sve o početku poroda, kak' prepoznat' trudove, kad otići u rodilište i sve u tom stilu. Svaki dan je šetala s tatom do obližnjeg shopping centra na kavicu, a budući da je pročitala da i svakojake druge aktivnosti dovode do poroda, mama i tata su se dosta bavili stvarima o kojima vam opet ne smijem puno pričat' zbog stroge i nepravedno mi nametnute cenzure. Ja sam uživala u posljednjim danima kod mame, što je rezultiralo vidljivim valovima na njezinom trbuhu. Ona je pak već odavno oprala i speglala moju robicu, složila sve moje stvari, pripremila kolica i autosjedalicu i sve drugo kaj je potrebno za zadovoljavanje mojih velikih i malih potreba. Puno mi je pričala o tome kaj me sve čeka kad se rodim, kak' bu mi bilo, ali i kaj smo sve prošla zajedno. Zaključila je da sam samo u ovih devet mjeseci doživjela više nego neki ljudi tijekom cijelog svog života: bila sam u Turskoj, u Londonu i u Beču, išli smo par puta u shopping u Graz, vodili su me na kazališne premijere, otvaranja izložbi, promocije knjiga, predavanja i obrane magisterija, u kino i kafiće, na tulume i u goste, vježbali smo jogu...
Mama i ja smo dobile dva termina za moj dolazak na svijet. Prvi je prošao, a da se ja nisam udostojala ni osvrnuti se na tu bespotrebnu formalnost. Za koji dan je jednako neprimijećeno prošao i drugi. He, he, baš sam ih sve skupa dobro zeznula. Ne samo da se nisam rodila prije termina, nego ću još malo odugovlačit'. Znam ja dobro kaj me čeka: nema više servirane klope dvadeset i četiri sata na dan, nema više lagodnog života bez napora za disanje, nema više privatnog bazena i ekskluzivne teretane, nema više fino ugrijane kućice i mojih dragih frendova jajnika, bubrega, mjehura... Kad se rodim, morat ću sama jesti, disati, pa onda probavljivat' svu tu pojedenu hranu, a da ne velim da ću morati cicati, gutati, objašnjavat' kaj mi treba i kaj ne treba i, sve u svemu, odgojit' te moje inače drage, ali skroz raspuštene roditelje. Morate priznat' da su sve to teški i zahtjevni zadaci i nitko normalan ne ulijeće u njih bez temeljite pripreme. Znate kak' se veli: ono kaj možeš odložiti za sutra, ne radi danas.
Nije bilo većih promjena sve do jedne nedjelje, kad se mama probudila u četiri ujutro i nije više mogla zaspati. Pak se prikačila na net i surfala do beskraja. Oko osam ujutro je odlučila pripremiti doručak, da bude gotov kad tata ustane. I tak' je pripremila doručak i legla da još malo zadrijema, kadli su ju oko devet probudili strašni bolovi u donjem dijelu trbuha. Iako se do tada, zapravo još do prije pet minuta, jako bojala da neće znati prepoznati trudove, istog trena je znala da je to to. Lijeno se protegnula i pogledala na sat, nastavivši spavati, jer je znala da trudovi dosta sporo napreduju i da ima još puno vremena do mog svečanog dolaska. Međutim, već za pet minuta su ju probudili idući trudovi, pa opet za pet minuta i tako u krug. Nije htjela buditi tatu, no on se probudio ranije nego inače u nedjelju i skužio da nekaj nije u redu. Mama mu je rekla "počelo je", a on ju je skoro odmah odvezao u rodilište. Nakon prve reakcije, počeo ju je pitati detalje, te kako, te koliko dugo, te zašto, te kak' često, k'o policajac ili odvjetnik iz neke američke serije s brzom izmjenom britkih dijaloga. Kad ga je mama uvjerila da ja neću doći tako skoro, tata joj je donio u krevet već pripremljeni doručak. Mama ga je zamolila da nikom nikaj ne javlja, da bake i dede ne bi napravili paniku. Nakon doručka je pokušala još malo spavati, ali joj baš i nije išlo. Krajičkom oka je mjerila razmake između trudova i shvatila da je razmak samo pet minuta! A kad je otišla piškiti, vidjela je da je otišao cervikalni čep i skužila da je pitanje sata kad će završiti u bolnici. Tata je u međuvremenu nazvao rodilište, a teta koja mu se javila je rekla da još malo ostanemo doma. Mama je bila nestrpljiva, ali joj se istovremeno i nije baš išlo, pa je iskoristila vrijeme za tuširanje i pranje kose. Budući da su joj trudovi i dalje dolazili svakih pet minuta, tata je ponovno nazvao rodilište, a jedna druga teta mu je rekla da se polako spremimo i dođemo. A kak' je sve to bilo meni? Grozno! Cijela moja kuća našla se u središtu velikog potresa, zidovi su se sužavali i ponovno proširivali, a cijeli uragan koji me zadesio gurao me prema dolje i prema van. Znam, znam, taj izlaz prema van bi trebao biti moj veliki cilj, ali znate kako je kad se dugo pripremate za nešto pa se toga odjednom prestrašite? E, to se dogodilo meni. Preda mnom je bio dugački i tamni tunel koji nije djelovao ni najmanje bezazleno i još manje gostoljubivo i ja sam po prvi put u svom malom životu osjetila strah.
Oko pet sati stigli smo u rodilište. Dočekala nas je jedna simpatična sestra i jedna isto tako simpatična doktorica. Njih dvije su pregledale mamu, zaključile da je otvorena samo jedan prst, ali da su trudovi jako česti i da će ostati na porodu. Ironija je bila u tome da je mama idući dan, u ponedjeljak, imala pregled kod SVOG doktora u pola osam ujutro. Kad se toga sjetila, pomislila je da će možda doktora dočekati sa mnom u rukama! I tak', mama je dobila jednu veliku bijelu spavaćicu s dekolteom do pupka, sve moguće pripreme i mjesto u krevetu u kutu. U velikoj sobi je bila jedna teta koja je jako brzo otišla u boks i rodila svoju bebicu, a kako su sva vrata bila otvorena, mama je čula sve detalje poroda i moram reć' da ni meni ni njoj nije bilo svejedno. Mamu je došao pregledati jedan kosooki doktor koji skoro uopće nije znao hrvatski i mama se pitala je l' ju on uopće kaj razumije, a budući da sam ja od straha zaspala, striček doktor me jako, jako grubo probudio. Budili su mene i prije, ali nikada baš tako! Onda su mamu prikačili na ctg i tako je ležala par sati i izmjenjivala sms-ove s tatom i frendicama. Nakon nekog vremena su joj dozvolili da se prošeta do hodnika i bude s tatom, kaj joj je bilo super i odmah joj se digao moral. No, onda je došao jedan uočljivo živčani doktor, sterao ju natrag u krevet i napravio jako brutalni pregled, od kojeg se mama istog trena rasplakala. Inače, moja mama se ne rasplače samo tako i jednom si je na skijanju, nakon kaj se propisno rasturila, sama namjestila iščašeni zglob, ali ovaj pregled ju je fakat bolio. Međutim, doktor nije imao razumijevanja za činjenicu da ona već skoro cijeli dan ima trudove, da ju jako boli i da njegov pregled nije bio oličenje nježnosti, nego joj je održao cijelu lekciju da kaj si ona misli, da ovo nije privatna klinika, da kakvo je to ponašanje, da se mora sredit' u glavi, da ovo, da ono. Mama je bila u takvom šoku da mu nije niš rekla, a doktor ju je na kraju pitao koji je faks završila. Mama mu je rekla "Filozofski", na kaj je doktor demonstrativno zaklimao glavom i odgovorio "Sve mi je jasno", uz znakovito okretanje očima. Mama ga je skoro pitala kaj mu je to jasno, ali se suzdržala, misleći kak' je tip možda vrhunski stručnjak, ali je uz ovakav očiti nedostak bilo kakve ljudskosti ili razumijevanja definitivno promašio zanimanje. Onda joj je doktor nastavio čitat' lekciju o tome kak sve žene jednako rađaju i da kaj sad ona drami, jer je i njegova žena isto tak' rodila, a jedino na kaj je mama mogla mislit' je kak' ima sreće da nije oženjena za tog tipa, pa čak ni da ga nema u širem krugu površnih poznanika, jer se tak' neugodan čovjek rijetko kad sreće. Doktor je završio predavanje zaključkom da ju uopće nije trebao primiti kad je otvorena samo jedan prst, na kaj mu je mama odgovorila da bi ona bila presretna da ju pusti doma i da će se rado vratiti sutra ujutro. To je jako zbunilo zločestog doktora, pa je naglo postao ljubazniji, pitao mamu je l' ima bademantl i, nakon kaj mu je ona potvrdno odgovorila, pustio ju na hodnik da bude s tatom, sve dok ju jedna živčana sestra nije natjerala da uđe natrag u sobu, uz objašnjenje da je već pola dva ujutro i da kaj si mama misli. I tak' se mama morala vratiti u sobu, u kojoj su se uz nju izmjenjivale trudnice koje su ušle, imale trudove i otišle rodit'. Mama je ležala prikačena na ctg i razmišljala o tome kak' joj se dogodilo isto k'o i Rachel iz "Friends": imala je trudove i čekala porod, dok su se pred njom samo redale žene koje su došle, par puta uzdahnule i rodile. Zločesti doktor, kojeg je tata, nakon kaj mu je mama prepričala cijeli njegov monolog, nazvao doktor Mengele, je ponovno pregledao mamu, slegnuo ramenima i nemoćno rekao "Još uvijek samo jedan prst. Hoćete da vam probušim vodenjak?" Mama mu je lijepo zahvalila i odbila ga, duboko vjerujući da je bolje da s dotičnim stričekom ima što manje posla i usrdno se moleći da ne rodi za vrijeme njegovog dežurstva. Hm, meni u cijeloj priči nije jasno otkud je tata spuknuo prezime tog doktora, kad se on uopće nije predstavio?!
Noć je već bila poodmakla, zapravo je skoro svitalo, a mama i tata su još uvijek izmjenjivali sms-ove. Svako malo je nova bebica bila rođena i mami je već bilo zlo, što od toga kaj se njezin, odnosno NAŠ porod još uvijek nije približavao, a što od zvukova, koji su bili sve samo ne ohrabrujući. Onda je mami otišla baterija na mobitelu, pa je tata s vremena na vrijeme pitao sestre u prolazu je l' ima kaj novoga. Sestre su zbog toga zaključile da je moj tata jedna naporna osoba, jer nije poslušno i šutke sjedio u hodniku, urezujući moje ime u zid kao drugi budući tate, nego se usudio raspitivati. I tak' je ona ista živčana sestra došla mami, koja je konačno zadrijemala, i probudila ju riječima da njezin muž stalno nekaj izvolijeva i nek' ona lijepo izvoli izaći na hodnik i reći mu da se upristoji. Mama je, sirota, širom otvorila oči, dijelom od šoka, a dijelom od nevjerice i zaputila se na hodnik, gdje je bio pravi mali tulum u čast jedne od rodilja koja je upravo bila u boksu. Okupili su se njezin muž, vjenčana kuma, budući kum djeteta sa curom i njezina mama, ali mog tate nije bilo. Veselo društvance, koje izgleda nikom nije smetalo jer nije postavljalo suvišna pitanja, je objasnilo mami da je tata otišao kući, baš kako je i obećao mami. I tak' se mama vratila u krevet, gdje su je ponovno zauzdali ctg-om, i dočekala jutro.
Oko sedam je došao mamin doktor i nasmijao se od uha do uha kad ju je vidio. Mama ga je dočekala kao spasitelja, a i meni je bilo lakše kad sam vidjela poznato lice. Doktor je pregledao mamu, koja je cijelu noć imala trudove, ali ne više u razmaku od pet, nego od tri minute, i zaključio da je mama još uvijek otvorena samo taj jedan jedini prst! Mama je s pravom zaključila da pregled ne mora biti grub i s nostalgijom se sjetila razgovora koji je vodila s ljubaznom doktoricom jučer poslijepodne. Naime, pitala ju je kad bi otprilike mogla roditi, a doktorica joj je rekla "Računajte da je jedan sat jedan prst, pa dodajte još sat, sat i pol za sam porod i to vam je to. Recimo, do tri ujutro bi trebali biti gotovi". Mami se tada tri ujutro činilo jako daleko, a sad je već bilo sedam i još uvijek je bila na samom početku. Doktor ju je pitao želi li da joj ubrza porod, a mama mu je odgovorila da ima posve povjerenja u njega i da napravi kaj god misli da je najbolje. I tak' je doktor nekom brzinskom čiribu-čiriba metodom rekao mami "Evo, sad ste otvoreni pet prstiju, možemo prijeći na epiduralnu i drip". Odveli su mamu u boks, prikačili ju na puno različitih cjevčica i kad je to sve bilo gotovo pozvali tatu, koji je vidno odahnuo kad je ušao. Mama i ja smo imale nekih šest-sedam sati bezbolnih trudova i mama je iskoristila to vrijeme da si malo zadrijema i skupi snagu za dalje. Nova šihta doktora, babica i sestara je bila super! Svi su bili ljubazni i stvarno im je bilo stalo da se mama osjeća dobro. Mama se skroz opustila i pokušala zaboraviti zločesto doktorsko čudovište od sinoć, kaj joj je prilično dobro uspjelo. S vremena na vrijeme je dolazio doktor, koji je rekao da je napredovanje poroda odlično i da će samo posljednjih sat, sat i pol zaustavit' epiduralnu i da bih ja za koji sat trebala biti rođena! Mama je bila jako sretna kad je to čula, ali moram reći da sam ja bila u panici i od silnog straha sam se povukla kaj sam više mogla, kako bih pobjegla od ružnog tunela koji me vodio u neizvjesnost.
I tak' je došlo vrijeme kad je epiduralna zaustavljena i mama je počela osjećat' svoje vlastite trudove. Joj, moram vam reći da je to bilo grdo. Ali, mama je sama sebi rekla da je to samo sat, maksimalno dva i da će ona to izdržat' bez problema. No, nitko nije računao na to da i ja imam svoju vlastitu volju i da sam do tad već bila prilično uvrijeđena kaj me tak' ignoriraju. I zato sam odlučila ne izaći kad oni to kažu, nego kad ja odlučim! Mama je i dalje dobivala drip, koji je pojačavao trudove, a tata se skroz iskazao: dodavao joj je vodu, masirao joj ramena i općenito pomagao kaj god je mogao. To je trajalo i trajalo i trajalo... Puno duže od obećanih sat, sat i pol. Negdje oko šest poslijepodne, kad je već prošlo dvadeset i četiri sata od dolaska u rodilište, mamu je ponovno obišao anesteziolog i predložio joj malu dozu epiduralne da se malo odmori, a njezin doktor je to odobrio. I tak' smo mama i ja ponovno dobile malo vremena za predah, ali ovaj puta ni jedan sat. A nakon toga su mene na sve moguće načine pokušali nagovorit' da siđem što niže. Ponekad su bili uvjerljivi i ja sam iskoristila trud da se spustim, no između trudova sam si malo razmislila o svemu i ponovno se vratila tam' otkud sam krenula. I tako u nedogled, sve dok doktor, malo iza devet navečer, vidjevši da je mama već skroz iscrpljena, nije odlučio da me izvuče van na silu! Mislim! Istina da me je malo grizla savjest zbog mame, jer je kroz sve to prolazila uglavnom zbog moje neodlučnosti, ali ja u toj situaciji nisam imala baš previše smisla za altruizam. Inače, sve one ljubazne sestre i babice su u međuvremenu otišle kući, jer im je završila smjena, a vratile su se one od sinoć, svako malo je u boksu do našeg rođena jedna beba, samo se ja nisam dala van. Mama je dobila lokalnu anesteziju, doktor je dofurao jedan zlokobno izgledajući instrument koji se zove vakuum i mene su, vjerovali ili ne, jednostavno iščupali van!
I to vam je bilo to! U ponedjeljak navečer, točno u pola deset, dogodio se i taj veliki trenutak: rodila sam se! Došla sam na ovaj veliki i šareni svijet, pridružila sam se svima vama, udahnula zrak punim plućima, zaplakala i potražila zaštitu u maminom naručju. Mama me čvrsto zagrlila i nježno mi šaputala, a ja sam zaključila da vani i nije tako loše. Imam divne roditelje koji će me zauvijek grliti i šaputati mi i voljeti me do neba! I to je sve kaj mi treba.
Upišite se u listu primatelja Novosti Obiteljskog foruma!
Inspiracija
"Kad bih ponovo mogla proživjeti život" napisala je Erma Bombeck kada je otkrila da umire od raka. Na žalost, Erma je izgubila bitku s bolešću, ali njene mudre riječi su ostale kao inspiracija tisućama ljudi.
Dnevnik nerođene bebe 
