Moj prvi snig

Jucer je poceo padati snig i izavao veliku radost svih nas a pogotovo Adriana koji je trcao i pokusao uhvatiti pahuljice. I ovaj prvi ovogodisnji snig bas kao svih ovih godina u Svedskoj probudio je sicanje na moj prvi snig. Vrime i misto radnje: sredina sedamdesetih, Trogir.

Imala sam osam a brat sest godina. Temperatura u malom dalmatinskom gradicu se spustila do nule sta je nas dicu natiralo da umjesto igre nakon zavrsene nastave trcimo do kuce da bi se ugrijali u toplini svoga doma .
Svugdi su se mogli vidit ljudi kako nose pakete sa tek kupljenim kaloriferima, pecnicama na tri zice ili plinskim bocama potrebnim za zagrijati prostoriju.
Bas tu noc je bilo izuzetno hladno pa nas je mater umotala u deku da se ne bi otkrili po noci i onda pokrila jorganom. Cak je na ponistru stavila zarolanu debelu deku da nam ne ulazi hladni zrak ili promaja.

Odma nakon gasenja svitla smo utonuli u san a ja sam se sutradan medu prvima probudila. Pogledala sam kroz prozor i nista mi nije bilo jasno. Ulice, krovovi, prozori, roba na tiramoli… sve u nekoj tihoj bilini.
U isto vrime dok sam zbunjeno gledala kroz prozor probudio se i moj brat na gornjem katu kreveta pa smo oboje dovukli fotelju do prozora i zbunjeni nosevima zalipljenim o prozorsko staklo cudili se tom bilom vanjskom svitu.

- Mamaaa - zvala sam mater koja je spavala u sobi povise nase - mama dodi brzo vidit koliko ima secera vanka. Sigurno je ispalo iz nekog aviona.
Za to vrime je moj brat pazljivo otvorio prozor i oprezno probao po tom seceru prstima a onda stavio malo i u usta.
- Nije secer, tiho mi je rekao .
- Mamaaa nije secer nego slag, viknuo je i on.
- Bice eksplodirala neka tvornica slaga, zakljucio je a mi smo sirom otvorenih ociju sokirano gledali vani zagrnivsi se jorganom i osjecajuci se zasticeni u nasoj sobi.
- Ajme meni dico moja, nije to ni secer ni slag vec snijeg, rekla je mater pojavivsi se na vratila sobe jedva suzdrzavajuci smih.
- Snig? Kakav snig?!? Cudili smo se ja i brat gledajuci jedno drugog.
Do tog jutra za nas je snig bio pamuk koji smo stavljali na bozicno drvo, papirne pahulje koje smo rezali nozicama pa lipili selotejpom o prozorsko staklo, stiropol koji bi izmrvili ili tuceno bjelanjce od jaja.

Ovo je nesto skroz drugacije .
Znaci ovako izgleda snig, mislila sam i odma pokusala zamisliti snjeznu kraljicu, djeda Mraza i jelene kako jasu tom mojom malom uskom dalmatinskom kalom.

Sa prozora smo dozivali nase prijatelje iz susidstva i odjednom se sa svih strana culo otvaranje skura, ponistri i zamor. Stare babe su se krstile i cudile govoreci da je dosa kraj svita.
Na radiju su stalno bile vjesti da se ne izlazi iz kuce, ne vozi bez zimskih guma (ko ih je imao tada) ne treba ici u skolu ili na posao. Stanje tj. snig u mom gradu je prozvan prirodnom nepogodom ali mi dica smo to nazvali "Snjezne radosti".

Snjeska tribamo napraviti, zakljucili smo mi dica iz splitske, omladinske i sinjske ulice. Odma smo se podilili po ulicama da bi znali posli izabrat koja je ekipa napravila najboljeg snjeska.
Mater je odma dovukla dvi daske koje je mislila smontirati na mali drveni banak i tako nam u dva poteza napraviti sanjske .
Otac je bestima da je skoro vrat slomija, da on nece duge mudante nosit, kako ce sad vozit motor i da on ide lec ka medvid i prespavat zimski san pa da ga probudimo kad se snig otopi.

Snjeska od nekih 30-ak centimetara smo napravili na maloj zeljeznoj tacni i nakon grupnog slikavanja sa njim zauzeo je misto u nasoj skrinji.
Cili dan smo proveli u igri trceci ulicama grada i diveci se palmama i barkama pod snigom na rivi. Pred sam kraj dana snig se poceo otapati a sutradan, na nasu veliku zalost ga vec nije bilo.

Danima nakon tog dogadaja jos su gradom setale price o tom snigu a ja sam jos par miseci bila glavna zenska u ulici jer sam doma u frizu imala pravog pravcatog snjeska.
Moj prvi snig i prva snjezna magija, dan koji nikada necu zaboraviti i kojeg se uvik sa velikom radoscu sicam.